Мисли у доба куге № 2. Крај глобализације

Здраво, овде настављамо наше разговоре у доба пандемије, а данас бих желео да говорим о оним неспорним последицама ширења коронавируса у свету, које су, чини ми се, већ постале очите.

Дубоко сам уверен, а то потврђује већина здравих стручњака, како у нашој земљи, тако и глобално, да ова епидемија коронавируса, заправо, представља крај глобализације. Све институције, сви механизми који је требало да спрече ширење пандемије и непосредно реагују, како би је некако локализовали или неутрализовали или излечили људе; све ове институције, на које је човечанство могло да рачуна и да се подразумева да на њих може да се ослони у условима глобалног уједињеног света са отвореним границама, са идеологијом људских права и заједничком визијом потпуне транспарентности свих друштава; све ово није успело да учини ништа, на потпуно срамотан начин.

Глобализација није у стању ништа да учини против коронавируса. Почетни покушај да се све остави онаквим како јесте, да се ништа не промени и да се не реагује на вирус, дао је катастрофалне резултате, а сва друштва, укључујући и она најотворенија, најлибералнија и  највише глобалистичка: европска и америчка - на крају су била приморана да једноставно затворе своје границе, спроведу владину контролу, уведу ванредно стање и, заправо, одјуре далеко, далеко од ових глобалистичких институција које су показале своју потпуну неефикасност, неспособност да одговоре на било који проблем и да пренесу власт националним државама. Заправо, оно што се у Француској догодило с Макроном, у Сједињеним државама са Трампом, у Немачкој са Меркеловом, па чак и с Борисом Џонсоном у Великој Британији, јесте повратак националним државама, наметање ванредног стања и, како је рекао Карл Шмит, ванредно стање ће нужно пратити успостављање диктатуре. За Карла Шмита, суверен је онај који доноси одлуке у ванредним околностима - Ernstfall. Коронавирус нам је донео потребу за Ernstfall, тачније за ванредним стањем и у овом ванредном стању, највећи ауторитет који доноси одлуке, инстанца суверенитета су националне државе и њихови вође. И, ето нас!

Другим речима, чим се глобализација сударила са нечим што представља стварну претњу по људске животе, све чаролије о отвореним границама, технократији, Илону Маску, летовима на Марс, Теслиним аутомобилима без возача, Грети Тунберг, нестали су сви глобалистички пројекти и чаролије, у једном тренутку. У ствари, видимо како, насупрот свему томе, Кина делује ефикасно. И, зашто Кина, која је била прва жртва у ширењу пандемије – иако је, вероватно, пандемија и другде, У Сједињеним државама, по Европи, у Италији постојала и раније, али није била откривена. Испоставило се да је Кина прва држава у којој је ова пандемија утврђена као епидемија коронавируса. А, онда су и друге земље откриле коронавирус, али прилично је очигледно да размера и опсег ширења коронавируса у Европи или Сједињеним државама значи да је овај вирус тамо дуго постојао, али није дијагностикован као такав. Дакле, Кина, у којој је вирус био присутан, на прилично ужасавајућем нивоу, са том епидемијом – Кина се са њим изборила само захваљујући својој затворености. Због чињенице да Кина одржава политичку структуру којом управља Комунистичка партија, због чињенице да је била и остала дисциплинована, дисциплиновано друштво које је одмах  затворено, моментално су примењене мере изолације, затворен је Вухан, затворене су друге провинције, блокирани људе, забрањено је кретање, наметнуто ванредно стање на делу  територије Кине, те је тако вирус локализован вирус и сузбијен. Ова строго координисано деловање и овај кинески модел дао је пример како радити са коронавирусом. А, на почетку су Енглеска, Италија, Шпанија, Француска, Немачка, Америка рекле: добро, може све, само не кинеска варијанта, покушале су да иронишу све што Кина ради, али чим су невоље стигле до Европе, тада се испоставило да су мере које примењују Кинези једини ефикасан начин борбе против коронавируса.

Неки ликови, који су убеђени фанатици и глобалисти, као Ђорђо Агамбен и Бил Гејтс, и даље покушавају да нас увере да је најбоље да се на брзину сви заразе, да се оставе отворене границе, да се у поптуности сачува читав глобалистички систем, па да из свега овога произађе и брза смрт. И Борис Џонсон је, током недеље када се вирус ширио по Великој Британији, покушао да се креће у том либерално-глобалистичком смеру, али суочен са ванредним околностима и застрашујућим размерама трагедије, врло брзо је то одбацио и био приморан да примени исти режим националне изолације, затварање граница, изолације људи, карантин.

И сада је данашњи свет за оне који су желели да затворе своја друштва, своје границе и свој народ, који су хтели да уведу ванредно стање и да пренесу власт на националну државу као највишу инстанцу суверенитета или, можда то и нису желели, али су се, ипак,  нашли у ситуацији да је то потребно у суочавању са пандемијом, јер су сви около поступили на исти начин: затворене су границе, народи, а моћ је са наднационалних, пренета на националне власти. И, шта је резултат тога? Мислим да смо, кад је епидемија започела, али пре ширења коронавируса, имали посла са отвореним друштвом, па чак и ако није било потпуно отворено у светским размерама. Све елите, сва руководства свих земаља, Русије, Кине, па и Ирана, у великој мери су, уз западне земље подразумевале да живимо у отвореном друштву и да, чак и ако није такво друштво у потпуности достигнуто, као што је случај у Европи или Америци, онда је циљ да се до њега стигне, на свим територијама, па нико није ни доводио у питање да су либерална демократија и отворено друштво циљ ка коме се креће читаво човечанство. Нико то није доводио у питање. А, онда је стигао коронавирус и испоставило се да је тај циљ једна пропала ствар. Да је то химера која не уме учинковито да одговори на изазове са којима се суочила. Онда смо, након тога, видели поптуни распад отвореног друштва, јер коронавирус није компатибилан са отвореним друштвом, све док морамо да бирамо између коронавируса и отвореног друштва. Онда су они, који су на почетку пандемије говорили “Боље отворено друштво и смрт”, одједном изгубили подршку, јер су апсолутно сви, чак и они, у западним либералним друштвима, у чије је свести отвореност већ дубоко продрла, морали са тим да заврше и повикали су: “Не, ако је избор затворености и избор живота, онда бирамо затворено друштво.”

И, ево шта се догодило: видимо затварање отворених друштава и прелазак са транснационалних власти и транснационалног приступа економским, друштеним и политичким процесима ка националним стандардима. У ствари, добродошли у многополарни свет! Коронавирус је затворио отворена друштва, у потпуности уклонио процес глобализације, поткопао глобалну економију (о томе ћемо посебно говорити) и вратио народе унутар њихових националних граница. И, многи ће ми рећи: “Добро, али ово су само привремене мере, сада ће се сви са тим борити, изумети вакције, опорављати се...” То је погрешно. Пре свега, епидемија ће дуже потрајати. Чак и најоптимистичније прогнозе најављују период од шест месеци до годину дана. Многи кажу да ће се заразити читаво човечанство, а постоје и рецидиви ове болести. Неки кажу да упоредо са овим вирусом (прво, коначно ни не знамо његове последице, колико озбиљне и ужасне могу бити), може доћи и до рецидива, може бити различитих сојева, али у принципу, већ овај преседан сведочи о потпуном неуспеху глобалистичког пројекта.

Ако човечанство може озбиљно да реши овај проблем искључиво у контексу затворености, у контексту националних граница, то значи да је глобализацији дошао крај и да улазимо у пост-глобални свет. У складу са тим, са идеолошке тачке гледишта, ових дана присуствујемо преласку са отвореног на затворено друштво и, што дуже ова борба са вирусом буде трајала у условима затвореног друштва и ако само у таквим условима може да се спроведе, институције овог, пост-глобалног поретка, ће се дубље укоренити у друштву. У епидемију коронавируса смо ушли као отворено друштво, као глобални свет, а из ње ћемо изаћи као многополарни свет са националним државама, које ће бити виши ауторитети суверености. То је ова пандемија већ учинила. А, како пролази дан за даном, бесповратност овог процеса биће све очигледнија. Они који верују да ће се све вратити на старо, много греше: нема повратка назад, пред нама су поптуно нови хоризонти, пред нама је нови светски поредак, потпуно различит од претходног, природно другачији од биполарног, који се распао деведесетих година прошлог века, а различит и од униполарног. То ће бити многополарни свет, у коме ће Русија, Кина, друге затворене државе – па, чак и Сједињене државе – моћи да опстану чак и у ванредном стању, па чак и са Трампом, који је увео полицијски час и наоружане патроле у амрички градовима, које затвара и, у ствари, суспендује демократију ("suspended democracy"), привремено укида грађанска права и слобода или их барем ограничава – такав режим од сада преовлађује у оном светском поретку који ће се из дана у дан обликовати брже и брже. Дакле, током коронавируса мењамо један светски поредак: отворено друштво и глобални систем, за други: за затворено друштво, многополарни свет са потпуно другачијим приоритетима, другим системима вредности и другим структурама политичке управе.

Ванредно стање, Ernstfall, веома је озбиљно и онај ко је на власти у таквој ситуацији вероватно је се неће добровољно одрећи. То је, рецимо, позитивна страна епидемије у којој сада живимо. Наравно, важно је носити се са тим, важно је преживети, али не може се све свести на решавање чисто техничких питања, од суштинске важности је размишљати о будућности. А на крају ове пандемије, наићи ћемо на потпуно нову пост-глобалну стварност.