Први хитац на Украјину – испалио је НАТО 24. марта 1999.

Био је то 24. дан у месецу. НАТО је 24. марта 1999. године, кршећи међународно право, покренуо агресорски рат против града Београда, који је био у дубоком миру и Савезне Републике Југославије. ОЕБС је данима пре тога извештавао да је на Косову мирно. ОЕБС је своје извештаје прослеђивао својим чланицама укључујући и надлежне органе Немачке. НАТО je, на челу са водећом америчком силом, претходних неколико месеци доследно радио на овом дану напада. Споразуми између Сједињених држава и владе у Београду, који су били осмишљени да постигну мирно решење сукоба, били су у тој мери извртани за потребу доношења одлуке НАТО пакта, да ни они нису стајали на путу рату против Југославије.

Ратом против Југославије требало је истовремено елиминисати међународни мировни поредак који се манифестовао у Повељи Уједињених нација као резултату два светска рата. Апсоутно не поштујући Повељу УН и забрану насиља и рата која је њоме успостављена, Сједињене државе и њени савезници су покренули напад. Ера америчког глобалног права јачега најављена је употребом немачких бомбардера против Југославије.

Први хитац у међународно-правно илегалном рату Руске Федерације против Украјине испаљен је 24. марта 1999. током рата НАТО пакта против Југославије. Сједињене државе тада нису прихватиле пропаст међународног права како би оствариле своје циљеве у Европи. Од тада је њихово схватање права детерминисала чињеница да је агресорским ратом против Југославије, којим је прекршено међународно право, није уништено само међународно право, које је до тада важило уз монопол УН на употребу силе. Конференција у Братислави у априлу 2000. године, коју је организовао шеф америчког Стејт департмента, јасно је показала да се ратом против Југославије,  у ствари, успоставио преседан. Од тада, свака држава која жели да делује као Сједињене државе против Југославије, може да се позове на њега. Пандорина кутија је била отворена.

Ниједна савезна влада у Бону/Берлину није отада ни покушала да заустави точак разарања међународног права. Свако ко је желео да се укључи у тадашњи политички живот Немачке је знао шта је био  мотив за овај седамдесетосмодневни дана против Југославије.

Његов главни циљ био је да се Руска Федерација отера далеко на исток од Јадранског мора. Русија више не би требало да буде у могућности да врши било какав утицај на своје традиционалне партнере у близини Јадрана.

Међутим, конференција у Братислави је разоткрила још далекосежније циљеве. Према идејама америчке владе, представљеним на конференцији у Братислави, требало је предузети све да би се, у годинама које долазе, остварила два циља у јужној Европи. Прво, требало је  исправити америчку погрешну одлуку из Другог светског рата да се америчке копнене трупе не стационирају на Балкану. И, то је  требало исправити што је пре могуће. Међутим,  није се радило само о потискивању утицаја Русије на подручје источно од Црног мора. Требало је и сâму Русију избацити из Европе. За то је било потребно изградити нови зид између Балтичког и Црног мора. Западно од овог зида била би америчка територија. Источно од ње би могла бити Русија или неке друге државе. У сваком случају, ова област више не би била сусед области под контролом Америке западно од овог новог трансконтиненталног зида.

Говор председника Руске Федерације, господина Путина, на пленарној седници немачког Бундестага 2001. био је, свесно или несвесно,  руски контрапредлог плановима из Братиславе. који су доспели у јавност.  Русија, рекао је председник, у складу са  идејом „Европе као заједничке куће” која је само деценију раније изазвала еуфорију у Европи, пружа руку својим западним суседима.

Али, рат против Југославије је истовременео имао и другу сврху. Немачке оружане снаге које су 8./9. маја 1945. године морале да потпишу безусловну предају и  чија је историјска слика о себи као  традиционалном делу државног поретка тада претрпела непоправљиву штету, требало је да буду укључене у војну операцију коју је НАТО пакт проценио као успешну. Ништа није толико важно као војно самопоуздање - тако се то тада процењивало у Бону. Али, то нећемо наћи у документима.

Сада је, 24. фебруара, у рату Руске Федерације против Украјине проговорило оружје. У новинама је било све припремљено непосредно пред Божић 2021. године, са извештајима о концентрацији руских трупа на руско-украјинској граници. Требало је то раније приметити. На пример, у извештавању о изјави америчког председника, господина Џоа Бајдена, о његовом руском колеги, господину председнику Путину. У месецима који су уследили, њему је било тешко да се осмехне на изјаву председника Бајдена да је он – Путин -  „убица“. Али, једном речено заувек је речено. Председник Бајден је убрзо по преузимању дужности намерно и без оклевања бацио рукавицу у лице и заоштрио однос  између Сједињених држава и Русије. Међутим, ствари се нису зауставиле на томе, што су показали и посета Москви америчког државног подсекретара, госпође Нуланд, почетком октобра 2021. године, као и њени разговори са високим руским саговорницима. У свом говору Пред почетак рата у Украјини, руски председник Путин је јасно ставио до знања да су Сједињене државе  ускратиле Руској Федерацији право на независну државу. Речено је да је посета госпође Нуланд одиграла одлучујућу улогу у томе. Развој од тада је, на жалост, добро познат.

Управо веза актуелних дешавања у рату против Украјине са ратом против Југославије чини ту димензију јасном. Оно што се спроводи у Украјини и на штету народа у Украјини представља борбу Руске Федерације за сопствени опстанак и вољу Сједињених држава да избаце Русију из Европе. НАТО пакт је тај који већ дуго покушава да искористи Украјину као врх копља против Русије. Више се ни не крије у којој се мери, користећи рат против Југославије, из одбрамбеног савеза према Повељи УН, трансформисао у глобалну агресорску формацију. Није ли требало да Москва зажмури на ово? Или на то, што немачко оружје у рукама нацистичких батаљона у акцији против руских војника, у Русији одмах изазива сећање на 1941. То је могло бити део калкулација оних који не траже хитно окончање рата, већ желе да дају одлучујући допринос коначном тровању односа између Русије и Немачке.

Све што Запад предузима откако је Руска Федерација, кршећи међународно право, напала Украјину, садржи у себи процену да ли  било која мера за окончање рата, која би решавала познате разлике између Русије и Сједињених држава, у себи садржи и захтев за повлачење руских трупа и отклањање велике штете? Све досадашње мере Запада дају утисак да су санкције усмерене и на то да Братислава постане стварност у Европи.

Чак и ако не треба поредити различите ствари, мора се указати на један суштински узрок светског рата у Азији и деловања Сједињених држава против Јапана. Као у прави час, први пут је неколико дана раније пре почетка рата против Украјине на немачкој телевизији приказан филм о бици код Мидвеја. Филм почиње размишљањима јапанског адмирала Јамамота пре јапанског напада на Перл Харбур о томе шта се то заоштрило између Сједињених држава и Јапана. Како се испоставило неколико дана касније, то су биле речи на почетку рата усред Европе. Тешко да бисте то могли видети другачије. Ово укључује и утисак који је учинила  посебна седница немачког Бундестага у недељу, 27. фебруара, 2022. године. Политичка окосница и заштита немачких интереса изгубљени су и напуштени претходних сати.

Вили Вимер, бивши државни секретар и потпредседник ОЕБС-а, 28. фебруар, 2022.