Украјинска војна стратегија и национални интереси Сједињених држава (2)

24.11.2022

Међутим, ако се разматрају Сједињене државе, од којих у великој мери зависе и борбена готовост украјинске војске и политичке одлуке Кијева, треба се запитати – зашто то раде? Може се стећи утисак да је овакав став Сједињених држава у њиховом националном интересу – да додатно напумпавају Украјину оружјем, а тиме се продужава специјална војна операција Русије и слаби Москва. Овоме се морају додати непрекидни покушаји изолације Русије у међународној арени (углавном неуспешни) и сталне информационе кампање у западним медијима.

Међутим, унутар америчког естаблишмента постоје неслагања о томе какав би тачно став Вашингтона о Украјини требало да буде. Томе у прилог иду и различите визије решавања сукоба у америчком Министарству одбране (које би желело што пре да види две стране за преговарачким столом) и администрације у Белој кући, која наставља чврсто да заступа став о повлачењу руских трупа са „украјинске територије“. Администрација Џоа Бајдена је та која ствари доводи у ћорсокак, јер након референдума ове године и присаједињења четири региона у састав Русије, који су раније били региони Украјине, постоји другачије разумевање те територије. Као страна која губи, Кијев покушава да се освети војном силом, али из перспективе суверенитета Русије и неотуђивости било којих њених региона, то се тумачи види као упад, који треба сузбити свим расположивим средствима (узгред речено, укључујући и нуклеарно оружје, зато су западни политичари и медији тако тврдоглаво покретали ово питање). Зато ће сваки привремени контранапад Украјине само продужити садашњи сукоб, довести до непотребних жртава и свеобухватно погоршати ситуацију, пре свега у Европи.

Овим се покреће и питање да ли Сједињене државе имају исправно разумевање својих националних интереса. А, да би се говорило о националним интересима ове земље, боље је препустити реч њеном представнику.

Џошуа Шифринсон из часописа Национални интерес (The National Interest) до детаља објашњава како доносиоци одлука у релевантним америчким одсецима погрешно разумеју оно што се догађа.

Да резимирамо његов чланак - постоје два табора у Вашингтону, од којих се један плаши успеха Русије у Украјини, па су зато потребне мере за ограничавање руских могућности. Ово се крије иза апстрактних и непоткрепљивих изјава о претњама другим суседима. Томе се додаје и забринутост због потенцијалног раста и других актера, посебно Кине, која би могла да искористи ситуацију за инвазију на Тајван.

Други клан, у којем је и државни секретар Ентони Блинкен, говори о ширем контексту - он је изјавио да је «међународни поредак заснован на правилима, кључан за одржавање мира и безбедности пред искушењем, због неиспровоциране и неоправдане инвазије Русије на Украјину».

Ова подела није случајна и одражава позицију школе реализма и школе либерализма у међународним односима. У стварности, међутим, оба клана искривљују ове теорије, што потврђује Шифринсон.

«Истина је да ниједан од декларативних америчких интереса у Украјини не може да се преиспита. Што је најважније, веровање да су то интереси Сједињених држава, противречи основним принципима давно успостављене велике стратегије Сједињених држава; успостављање политике засноване на таквим забринутостима ризикује стварање даљих стратешких дилема за Сједињене државе, Украјину и Русију на начине који могу само да погоршају последице садашњег сукоба».

И, заиста, зашто би Русија нападала друге суседе, посебно земље НАТО, ако би то изазвало насилну реакцију? Осим тога, Сједињене државе никада нису стварно штитиле демократије других земаља. Вашингтон је дозволио војне ударе у Пакистану и подржавао диктатуре и ауторитарне лидере било где и било када, све док су савезници Сједињених држава. Саудијско војно деловање у Јемену из неког разлога није привукло толико пажње као руска војна операција у Украјини, иако је сукоб у Јемену довео до хуманитарне катастрофе.

А, где су докази да Русија заиста руши постојећи међународни поредак? Ако је Русија била принуђена да пређе на националне валуте, то је зато што су Сједињене државе и ЕУ блокирале употребу система SWIFT за банковна поравнања. Ако Русија своје трговинске споразуме преусмерава на друге земље, то је зато што су се западне земље показале као непоуздани партнери и блокирале (у ствари, украле) руске златне и девизне резерве и другу имовину.

Стиче се утисак да се иза оптужби за рушење «либералног међународног поретка» крије својеврсна одбрамбена реакција Сједињених држава и покушаји да се други окриве за нефункционалност овог система, који се распада. Није кривица Русије што се униполарност замењује многополарношћу, и то из више објективних разлога. Иако је Русија сада принуђена да активно промовише изградњу ове многополарности, како би заштитила своје интересе и суверенитет. Али и друге земље корак по корак предузимају кораке ка многополарном светском систему, што показује објективност овог тренда. Не само критичари Сједињених држава, већ и савезници, попут ЕУ, имају жељу да промене статус кво, који постаје све неподношљивији, због зависности од Вашингтона. Није случајно што је Италија обуставила испоруке оружја Украјини. Можда ће други чланови заједнице следити њен пример. Коначно, сâм пројекат стратешке аутономије ЕУ указује на планове за постепено повлачење из ланаца трансатлантског ропства. Што се то пре деси, то боље за сâму Европу.

Што се тиче Сједињених држава, оне би требало да размотре мало ограниченију улогу у светској историји и да преузму одговорност за нека скромнија деловања.

 

Извор

Први део